Kada sam došla u Jalovik, prvo što sam primetila su velike stene, kamenje raspoređeno u dvorištu Doma kulture sela Jalovik. Komadi kamena su skulpture umetnika nastajale u sirokom vremenskom opsegu i svedoce o istorijskom kontekstu Likovne kolonije Jalovik.
Trag vremena je ucinio da se to kamenje uklopi u prirodni ambijent, te je geografski postalo slicno sa okolinom. Ovim radom sam zelela da ga ozivim, skrenem paznju na njega.
S druge strane, zelela sam i da prizovem proslo vreme, praksu kada su mestani bili domacini umetnicima koji su dolazili na koloniju. Ovoga puta sam ja odlazila kod mestana, razgovarala. Zeleci da ih iznova ukljucim u procese kolonije trazila sam od njih tkanine (carsave, pokrivace, zavese, odecu, iz proslih vremena) na kojima je zabelezen trag njihovih uspomena, secanja. Tkanine su deo njihove licne istorije, intime.U intimnim stvarima uvek postoji neki otisak zivota. Tkanine mestana su deo upotrebnih ili tacnije upotrebljenih predmeta koji svedoce o istorijskom kontesktu licnih porodicnih prica.
Tkaninama sam presvukla, obukla nekoliko komada kamena u dvoristu Doma kulture Jalovik.
Sjedinjujem dve vrste traga, na necemu sto je sirova materija, materijal. Nevidljivost zivota evociram kroz koriscene objekte. Obe vrste objekata, predmeta su korisceni u jednu svrhu. Kamen u svrhu umetnosti, tkanina u svrhu upotrebnih svakodnevnih predmeta. Ja ih sjedinjavajuci, ozivljujem u novom kontekstu, recikliram. Platno prekriva kamen, simbolicki ih oblacim u ljudski kontekst, i tako ih iznova cuvam, cuvam od zaborava, utapanja u ambijent, izdvajam, … Kamen biva transformisan u novu formu i znacenje.
Tako ove stvari dobijaju na znacenju kroz vreme, ovo je necije, neko je bio ovde.
Objedinjujuci dve vrste intimnosti potvdjujem znacaj spajanja arheologije i antropologije mesta, mesta Jalovik. Na drugom mestu ovaj rad ne bi ovako izgledao.
Slika “NE MOGU SADA DA TI KAZEM”
Zuta slika saljivog naziva je nastavak mog interesovanja za verbalne iskaze.